Вишеградски Дечани Андрићград Храм у Вишеграду Храм у Вишеградској Бањи Храм у Блацама Спомен капела у Старом Броду

Ваведење Пресвете Богородице

У име Оца и Сина и Светога Духа.

„Данас се у храму Божијем дјева јасно јавља и свима Христа наговештава... Гледајући улазак Пречисте, анђели се задивише што Дјева ступа у Светињу над светињама...“!

Овим речима тропар данашњи описује празник Ваведења или увођења Пресвете Богородице у храм Јерусалимски. Ликујући и радујући се, степеницама старозаветне светиње Јерусалимског храма пење се трогодишња Дјевојчица, већа и узвишенија од Светиње над светињама. А Светиња над светињама било је место које ми данас зовемо Олтар свети. Као што ни данас у олтар не улази женски род, тако и онда. Чак је и првосвештеник смео да уђе само једном у току године. Али Пресвета Дјева, тај скупоцени сасуд Духа Светог – чудом Божијим и промислом Његовим уведена би „Во свјатаја свјатих“ да се кроз Њу у изобиљу излије Божанска благодат на женски род и васцели овај свет. Првосвештеник Захарија, отац Светог Јована Крститеља, ушавши са Њом у свети храм испуни тако Божанску вољу – наговештавајући свима Њено узвишено и Свето место у историјском ланцу спасења рода људског. И оста Дјева у храму Господњем од своје треће до дванаесте године васпитавајући се у духовности и Божанској мудрости. Храњена тако благодаћу Божијом у последњим годинама Свог живота при храму, она изгуби и једину везу са земљом – тј. своје праведне родитеље и заветова се Богу да ће до краја живота сачувати девственост и остати слушкиња Господња покоравајући се увек и у свему Светој вољи Његовој. „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи Твојој“ (Лк. 1. 38).

Погледајте данас и ослушните мало! Завирите у срце своје и најчешће чућете вапаје упућене Богомајци! Цели људски род моли се Њој - пева песме Њој и прослављајући Њу – велича најсветије име Божије. Има ли некога да није чуо за Богомајку? Нема! Прва молитва после „Оче наша“ коју учите је молитва Богородици. То мајчинско топло срце јесте мелем за све наше недаће, за све наше проблеме, за све наше страхове. Кад не знамо куда ћемо - а ми идемо Њој, пред Њен свети лик који скоро свако има данас у дому свом! Таква је наша Богомајка! Такве треба да буду и све данашње мајке. Да примером својим указују деци: „Е ово је децо пут до цркве, пут којим у животу увек треба да ходите. Биће у животу искушења и тешких момената, али пут до цркве никад не напуштајте“.

Шта још треба да раде данашње мајке? ...и очеви, наравно? Треба да по узору на Богомајку која је доведена у храм, доведу и они децу своју да се у њих усели Благодат Духа Светог кроз свете тајне Крштења, Миропомазања и Причешћа. На прагу овог, руком створеног храма Божијег почиње грађење новог - али не руком створеног храма Божијег који ниче у душама наше деце, али на невидљив и неопипљив начин - Духом Светим. Овај храм можемо додирнути, али овај у душама нашим можемо само осетити. Наш пут животни зато мора и треба да прође кроз храм, како бисмо се васпитали и одрасли у њему, како би се овај пут животни и завршио храму и светилишту Божијем на Небу где ће и Христос бити са нама.

Нека би Пресвета Богородица којој се свакодневно молимо, па и данас на овај велики дан, руководила наш животни пут да се увек држимо воље Божије следећи Њен светли пример, пењући се степеницама ка Небеском храму Божијем где се прославља узвишено име Христово и где наступа Нови живот. Сретан и благословен нек је данашњи Празник – Амин!

Ваведење 2011 год.

јереј Средоје Андрић


 


FACEBOOK
ДОНАЦИЈЕ

Помаже Бог добри и честити роде!

Саборни храм Светог кнеза Лазара и косовских јунака у Вишеграду - Андрићграду углавном је завршен што се тиче спољашњих радова. Сад предстоје унутрашњи радови и опремање храма потребним богослужбеним предметима и књигама. Искрено говорећи, црквени сакрални предмети нису јефтини. На нама је да храм, који је храм свих нас, опремимо лијепо и свечано, баш као што је таква и честита српска душа. Свјесни смо и тога да Вам се новац свуда тражи, али и знамо да Господ искрен дар награђује стоструко и на многе начине само Њему познате.
Храмови су увек били слика једног народа и увек се народ уграђивао у храм кроз разне видове помоћи, као што је то и овде случај. И то је добро, јер он онда постаје спона која нас веже и за Цркву и за Бога и ми се осећамо дијелом тога храма коме смо дали свој допринос.
Молба за донаторство није увек захвалан посао, али наш народ кад је у питању Црква – зна то да разумије! Тешко је у мало речи објаснити све, ал' ми се разумијемо!

Са Божијим благословом, свештеник Средоје Андрић,
старешина храма Св. Кнеза Лазара


Погледајте донације

Упутства за приложнике