Вишеградски Дечани Андрићград Храм у Вишеграду Храм у Вишеградској Бањи Храм у Блацама Спомен капела у Старом Броду

Проповјед у недељу Праотаца

Када неко од нас падне, пада сам, али се нико сам не спасава. Онај који се спасава - спасава се у Цркви као њен члан и у јединству са свим другим њеним члановима. Ако неко вјерује, он је у заједништву вјере, ако воли у заједништву је љубави. Ако се моли у заједништву је молитве. Стога се нико не може надати својој молитви и свако молећи се, моли своју Цркву да се заузме за њега. Не као да сумња у заштиту самога Христа, већ са увјерењем да се свеколика Црква увјек моли за све своје чланове. Моле се за нас сви анђели, апостоли, мученици, праоци, а највише Пресвета Богородица, и то свето сједињење јесте истински живот Цркве. Ако се видљива и невидљива Црква непрестано моли, зашто да тражимо од ње молитве? Зар не молимо за милост Христа, иако милост Његова предходи нашој молитви? Управо због тога тражимо од Цркве молитве што знамо да она и ономе који не тражи даје своју заштиту, а ономе који тражи даје неупоредиво више од онога што он тражи, јер је у њој пуноћа Духа Божијег. Тако прослављамо све које је Господ прославио и прославља. Јер како да кажемо да Христос у нама живи, ако се не уподобљавамо Христу?
Као што свако од нас захтјева молитву за све, тако је и он дужан своје молитве живим и упокојеним, па чак и још нерођеним, јер молећи се да се свет принесе разуму Божијем, као што се ми молимо са цијелом Црквом, молимо се и за оне којима ће Бог тек даровати живот. Молило се за живе да на њима буде благодат Божија, и за упокојене да буду достојни да узру лице Божије. Не знамо ништа о средњем стању душа које нису примљене у Царство Божије и које нису осуђене на муке, јер о таквом стању не добисмо учење од апостола и од Христа, не признајемо чистилиште, тј.очишћење душа страдањима која се могу откупити сопственим или туђим дјелима, јер Црква не познаје спасење уз помоћ неких спољашњих средстава, као ни страдања осим Христових. Нити познаје погодбу са Богом којом се страдање откупљује добрим дјелом.
Ми се међутим молимо у духу љубави, знајући да се нико не спасава другачије него молитвом васцјеле Цркве у којој живи Христос, знајући и ишчекујући да све док не дође свршетак времена сви чланови Цркве, живи и упокојени, непосредно усавршавају узајамном молитвом. Много изнад нас су свети које је Бог прославио, а изнад свега је света Црква која укључује све свете и моли се за све, као што се види у Богонадахнутој Литургији. У њеној молитви чује се и наша молитва, ма колико недостојни ми били. Ако клањајући се и славећи свете, тражимо да их Бог прослави, не потпадамо под оптужбу за гордост, јер нама који смо добили дозволу да називамо Бога Оцем, такође је допуштено да се молимо: ''Да се свети име Његово, да дође царство Његово, да буде воља Његова.'' Ако нам је ово допуштено, ко ће нам забранити да молимо да прослави свете и упокоји Своје изабране? Такође не говоримо: ''Зашто моја молитва за другог, кад се он сам моли, и кад се за њега моли Христос? ''Кад се молимо у нама се моли дух љубави. Ако си члан Цркве онда је твоја молитва потребна за све њене чланове. Ако рука каже (1 Кор. 12,21) да јој није потребна крв осталог тијела, она ће се осушити. Тако је и сваки појединац потребан Цркви док је у њој, а ако иступи сам страда и више није њен члан. Црква се моли за све и сви ми се молимо за све, али молитва мора бити истинити израз љубави а не вербални обред. Молимо се у духу љубави а не користи, у духу синовске слободе а не закона најамничког који захтјева плату. Ако неко пита: ''Каква је корист од молитве?'', признаје да је роб. Истинска молитва јесте истинска љубав. Изнад свега је љубав и сједињење. Црква признаје и прима сваки обред који изражава духовно стремљење Богу, као што је молитва или икона. Али изнад свих обреда она признаје свету литургију у којој се изражава сва пуноћа учења и духа црквеног. Не изражава се неким условним знацима и символима, него од Бога надахнутом ријечју живота и истине. Цркву разумије само онај који разумије свету литургију.
Света Црква, исповједајући да она ишчекује васкрсење мртвих и коначни суд над цијелим човјечанством, признаја да ће се остварење свих њених чланова испунити са остварењем ње саме и да живот будући не припада само духу већ и тијелу духовном (1 Кор. 15,44), јер само је Бог дух потпуно бестјелесан. Ово тијело неће бити плотско већ слично тјелесности анђела.
Ово ишчекивање имали су и наши праоци, чекајући Искупитеља, да их уврсти у своју заједницу. Надамо се и ми да ћемо у будућем вијеку заједно са њима ући у сједињење са Господом. Амин!

јереј Александар Топаловић


 


FACEBOOK
ДОНАЦИЈЕ

Помаже Бог добри и честити роде!

Саборни храм Светог кнеза Лазара и косовских јунака у Вишеграду - Андрићграду углавном је завршен што се тиче спољашњих радова. Сад предстоје унутрашњи радови и опремање храма потребним богослужбеним предметима и књигама. Искрено говорећи, црквени сакрални предмети нису јефтини. На нама је да храм, који је храм свих нас, опремимо лијепо и свечано, баш као што је таква и честита српска душа. Свјесни смо и тога да Вам се новац свуда тражи, али и знамо да Господ искрен дар награђује стоструко и на многе начине само Њему познате.
Храмови су увек били слика једног народа и увек се народ уграђивао у храм кроз разне видове помоћи, као што је то и овде случај. И то је добро, јер он онда постаје спона која нас веже и за Цркву и за Бога и ми се осећамо дијелом тога храма коме смо дали свој допринос.
Молба за донаторство није увек захвалан посао, али наш народ кад је у питању Црква – зна то да разумије! Тешко је у мало речи објаснити све, ал' ми се разумијемо!

Са Божијим благословом, свештеник Средоје Андрић,
старешина храма Св. Кнеза Лазара


Погледајте донације

Упутства за приложнике