Вишеградски Дечани Андрићград Храм у Вишеграду Храм у Вишеградској Бањи Храм у Блацама Спомен капела у Старом Броду

О праштању, лицемјерју и молитви - пред почетак Васкршњег поста

Матеј (6. 14-21)

Рече Господ: ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. 15. Ако ли не опростите људима сагрјешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрјешења ваша. 16. А кад постите, не будите суморни као лицемјери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. 17. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, 18. Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. 19. Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; 20. Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. 21. Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.

____________________________________

У име Оца и Сина и Светога Духа – Амин

Налазимо се ево у дану са чијим завршетком се завршава и период мрса и наступа већ сутра период поста. Стога нам и Христос у данашњем Јеванђељу доноси причу којом нас саветује и опомиње како и на који начин треба да постимо. Сви смо је чули па је нећу понављати али ћу издвојити две ствари које од нас Христос тражи и што је битно, а то је:

1. да будемо широка срца и велике душе па да опростимо свима који су нас увредили, директно и индиректно – било на који начин
2. и друго: да не будемо лицемјери – то јесте да се не претварамо да смо више од онога што стварно јесмо.

Почетак искреног покајања јесте смирење а то значи не сматрати себе већим од другог јер ако се упоредиш са Христом са којим једино треба да се меримо, да ли си толико велики коликим се сматраш? Ако погледате људе и међу њима приметите надменог, гордог и охолог човека – довољно ће вам бити да га чудно погледате па да у његовим очима прочитате презир и бес и спремност на сукоб и свађу. Ако истим таквим погледом погледате човека смирена и тиха – нећете ни приметити а он је већ прошао погнуте главе са мислима како да сачува општи мир и не дође до сукоба. Први ће замерити а овај други неће! У Христовом врту који јесте цели овај свет нису сви људи смирени. Некима је смирење дано на рођењу, некима је опет стављено у задатак да га сами пронађу и да га задобију са Христом и уз помоћ Христа. Сви смо ми деца Божија коју Бог воли и својом љубављу - за коју некад мислимо да је сурова – позива на покајање. Ако и они који су смирени на нас дрчне галамџије буду гледали као на велике грешнике - онда и они треба да се запитају колико су уопште смирени. Колико љубави и праштања покажемо према ближњем толико ће нам Отац наш небески узвратити својим праштањем и својом љубављу на свеопштем Суду Божијем. Праштање не треба да буде само тако ради реда, неко кад кажемо: опрости! и кад опраштамо некоме да то буде искрено и од срца, како ми то волимо да кажемо!

На ово „од срца и искрено“ се надовезује она друга ствар коју од нас Христос тражи у овој причи а то је да не будемо лицемјери. Бити лицемјер значи бити глумац. Ако пажљиво прочитамо Јеванђеље видећемо да је Христос више пута осуђивао овај покварени вид религиозне глуме, него ли само убиство, прељубу и неке друге грехе за које не можемо рећи да нису велики, али су уз покајање опростиви - зашта имамо пример разбојника који је са Христом био распет на крсту и прељубнице у чију је одбрану Христос рекао фарисејима и лицемјерима који су хтели да је каменују: Ако неко од вас мисли да је безгрешан нека први баци камен на њу! Дакле, Христос не оправдава грех али не дозвољава да се други понашају као да су безгрешни – тј. не одобрава лицемјерје! Зато каже: Не судите да вам се не суди! Јер каквим судом судите онаквим ће вам се судити и каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити!

Лицемјерје се може повезати и са молитвом која уз покајање чини темељ поста! Постоје молитве које су лицемјерне и као такве не допиру до Бога! Можемо и треба да се молимо, али треба да размислимо !шта ми то молимо и дал некад Богу треба рећи „хвала“ - уместо што само тражимо! Молитва вам је као телефонски позив! Пре него почне разговор онај други мора да дигне слушалицу и да се јави да би ви били сигурни да је он ту и да вас слуша. Тек кад постанеш сигуран да је он ту, онда почињеш да причаш – јер каква је корист да причаш ако те нико не слуша? Тако вам је и са молитвом! Прва ствар у коју треба да будемо сигурни пре него почнемо јесте та: да ли нас Бог слуша? Јер ако Бог не слуша онда џаба причамо као на телефон кад би причали у празну слушалицу. Али кад се успостави разговор (а молитва је разговор душе са Богом) – онда тек Бог слуша тебе и ти слушаш Бога и то је онда права молитва а не лицемјерје! Све ово говорим зато што пост посебно захтева молитву а ми се највише молимо тако што само тражимо: дај нам ово, дај нам оно! Који то отац воли да га дете само пита: купи ми ово, треба ми оно а да при том са њим никад о нечему другом не поразговара? То ни један отац не жели! Тако исто и Отац наш небески жели да нам буде прави отац а ми сви његова верна и послушна деца!

Нека би пар ових примера послужили свима нама, не само на корист у овом посту, него увек у животу - како би знали да гомилање празних речи не значи велику молитву. Да праштамо и да волимо друге људе и да не гледамо њихов грех и неосуђујемо их – јер сви смо грешни, а први ја!

Нек нам је Господ свима на помоћ и нек је сретан почетак поста, а Богу слава у векове Амин!

25. фебруар 2012.
јереј Средоје Андрић


 


FACEBOOK
ДОНАЦИЈЕ

Помаже Бог добри и честити роде!

Саборни храм Светог кнеза Лазара и косовских јунака у Вишеграду - Андрићграду углавном је завршен што се тиче спољашњих радова. Сад предстоје унутрашњи радови и опремање храма потребним богослужбеним предметима и књигама. Искрено говорећи, црквени сакрални предмети нису јефтини. На нама је да храм, који је храм свих нас, опремимо лијепо и свечано, баш као што је таква и честита српска душа. Свјесни смо и тога да Вам се новац свуда тражи, али и знамо да Господ искрен дар награђује стоструко и на многе начине само Њему познате.
Храмови су увек били слика једног народа и увек се народ уграђивао у храм кроз разне видове помоћи, као што је то и овде случај. И то је добро, јер он онда постаје спона која нас веже и за Цркву и за Бога и ми се осећамо дијелом тога храма коме смо дали свој допринос.
Молба за донаторство није увек захвалан посао, али наш народ кад је у питању Црква – зна то да разумије! Тешко је у мало речи објаснити све, ал' ми се разумијемо!

Са Божијим благословом, свештеник Средоје Андрић,
старешина храма Св. Кнеза Лазара


Погледајте донације

Упутства за приложнике