Вишеградски Дечани Андрићград Храм у Вишеграду Храм у Вишеградској Бањи Храм у Блацама Спомен капела у Старом Броду

Прича о Сејачу и семену (Недеља двадесет прва по Духовима)

Многи су засигурно већ чули ову јеванђелску причу и проповед на ову тему, али свима нама је потребно да се изнова учимо и опомињемо, сагледавамо и преиспитујемо где смо и докле смо стигли, дал смо напредовали корак - два или назадовали два и три - кад је у питању живот по јеванђељу? Зато нас Црква изнова кроз читање светог Јеванђеља на богослужењима подстиче и напомиње да не посустајемо у борби против сопствених греха и страсти.

Увек када читам свето Јеванђеље схватим и видим да оно чита мене. А то значи да ме прозива и каже ми: „Е ти си тај! Видиш како си наопак, а ја те опомињем да не будеш такав, него да будеш јеванђелски исправан!“ Господ Исус Христос је рекао: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“, а то значи - да у нама увек има места за напредовање у врлини.

Тако и ова прича о Сејачу и семену коју прочитасмо – верујем да је прочитала и многе од вас. Сви се у овој причи можемо пронаћи и сврстати у једну од категорија „земље“ која је примила семе тј. Реч Божију. То значи да проповедање Речи Божије нема исти утицај на све људе. Код оних који уопште и не слушају оно не може доњети никаквог рода, а сви они који су крштени – призвани су у Цркву и они су ти њени чланови од којих Господ очекује добре плодове. И ја бих се сад баш задржао овде на крштеним и призваним члановима наше Цркве, на онима који долазе у храм и онима крштенима који не долазе у храм или скроз ретко долазе а призвани су кроз свету тајну Крштења.
Спаситељ је, тумачећи ову причу рекао да прво семе падне крај пута. То су они који слушају Реч Божију, али потом долази ђаво и узима ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу. Сви крштени примили су дакле Реч Божију. Има оних који су са Крштењем узрастали јер су се касније причешћивали, исповедали и долазили на свету Литургију и у свој храм, а има оних који су то Крштење – то семе којим их је Христос даровао погазили и заборавили и никада више у храм нису ушли. Нису ли они слични овој првој земљи крај пута утабаној који су се крстили по аутоматизму слепо следећи обичају и примеру предака „да се треба крстити“ а да при том у храм више никада не морају ући.

Запитајмо се колико ли је Срба крштено а колико их се редовно причешћује и у храм долази? Замислимо се колико њих је само у овом граду а колико их је сада овом храму и колико ће их бити следеће Литургије свете? Нисмо ли сви призвани? Није ли Господ крштењем призвао све? Није ли Господ Васкрсењем отворио врата спасења свима? Није ли печат дара Духа Светог био темељ на који треба да се назиђујемо? Није ли крштење било семе које је требало обрађивати, гајити и заливати или је то семе које је требало да остане крај пута, на утабаној стази којом ћемо слепо ходити и газити га? Није Крштење које овде називамо семеном Божијим у нама - слепи обичај и традиција коју тек тако треба сви да обавимо – него је то семе нама дано да се око њега трудимо и да га узгајамо и да оно кроз нас и кроз наше потомство донесе стоструке плодове о којима Христос говори када у овој причи говори о плодној земљи. Призвани су дакле сви! Не само они који су у овом светом храму, нити само они који долазе у храм – него и они који не долазе и који неће да долазе…! и њих Господ редовно призива и позива да буду његови синови а сви заједно да будемо браћа у Христу који нас окупља и истински сједињује. „Али ко има уши да чује нека чује“! – говори Господ.
Зато Црква позива све оне који се крсте да буду активни Христови војници а не да се по изласку из светог храма одмах разоружају и предају у борби против зла. Бити Крштен јесте част да будемо христови војници. Као што је војнику напорно да стражари и чува даноноћно свој народ - тако је и хришћанину напорно да даноноћно бди над собом – као што је напорно и поранити недељом и празником и доћи у свети храм. Ни то није лако! То је дакле напор – али уједно и част и радост кад се издржи до краја! „А ко издржи до краја – тај ће се спасти“ – каже се у светом Јеванђељу

Да Господ Бог коме се молимо, никада не дозволи да се делимо на оне који долазе и не долазе у храм, нити да се делимо било како, нити да неко помисли да Црква прави такве поделе или осуђује или оштро критикује? Црква само позива све да се сви појединачно преиспитујемо, како они који су у храму тако и они који нису, како би сви још више нашли начина да: „једним срцем и једним устима певамо и славимо“ Господа Бога – коме се клањамо, молимо и славимо у све векове векова – Амин!
___________________
јереј Средоје Андрић
17. новембар 2013.





 


FACEBOOK
ДОНАЦИЈЕ

Помаже Бог добри и честити роде!

Саборни храм Светог кнеза Лазара и косовских јунака у Вишеграду - Андрићграду углавном је завршен што се тиче спољашњих радова. Сад предстоје унутрашњи радови и опремање храма потребним богослужбеним предметима и књигама. Искрено говорећи, црквени сакрални предмети нису јефтини. На нама је да храм, који је храм свих нас, опремимо лијепо и свечано, баш као што је таква и честита српска душа. Свјесни смо и тога да Вам се новац свуда тражи, али и знамо да Господ искрен дар награђује стоструко и на многе начине само Њему познате.
Храмови су увек били слика једног народа и увек се народ уграђивао у храм кроз разне видове помоћи, као што је то и овде случај. И то је добро, јер он онда постаје спона која нас веже и за Цркву и за Бога и ми се осећамо дијелом тога храма коме смо дали свој допринос.
Молба за донаторство није увек захвалан посао, али наш народ кад је у питању Црква – зна то да разумије! Тешко је у мало речи објаснити све, ал' ми се разумијемо!

Са Божијим благословом, свештеник Средоје Андрић,
старешина храма Св. Кнеза Лазара


Погледајте донације

Упутства за приложнике