Вишеградски Дечани Андрићград Храм у Вишеграду Храм у Вишеградској Бањи Храм у Блацама Спомен капела у Старом Броду

Свети Јефрем Сиријски: Беседа на Преображење


Њива нас весели својом жетвом, виноград плодовима које ћемо окусити, а Писмо живототворним учењем. Жетва на њиви догађа се само једном у години, као што се и сабирање плодова у винограду догађа једном у години. Писмо, међутим, свагда читамо и из њега свагда извире живототворно учење. Кад се заврши жетва, њива остаје оно што је била и пре тога; кад се уберу плодови, виноград губи своју вредност. У Писму се свакодневно сабира жетва, и у њему никад не недостаје класова за тумаче. Свакодневно се може сабирати у овом винограду, и гроздови наде, која у њему обитава, никад се неће исцрпети.

Приступимо, дакле, овој њиви, насладимо се оним што је поникло на тим живототворним браздама. Пожањимо на њој класје живота, речи нашег Господа, Исуса Христа, Који је Својим ученицима рекао: Заиста вам кажем, има неких међу вама што стоје овде, који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где долази у слави Својој. И после шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована, брата његовог, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице Његово као сунце, и хаљине Његове постадоше беле као светлост (Мт. 17; 1-2).

Управо је њима, које је извео на гору и показао им на који ће начин доћи последњег дана, у слави Свог божанства и у телу Своје човечије природе, рекао да неће окусити смрти, док не виде изображење Његовог доласка. Извео их је на гору да би им показао ко је Син и Чији је Син. Када их је упитао: Шта о Мени говоре људи, ко је Син Човечији, они су Му одговорили: Једни говоре да си Илија, други опет Јеремија или који од пророка (Мт. 16; 13-14). Због тога их и изводи на гору, и показује да Он није Илија него Бог Илијин, а такође да није ни Јеремија, него Онај Који је Јеремију освештао још у мајчиној утроби. Показао им је да Он није један од пророка него Господ пророка, Који их је и послао. Показује им да је Он Творац неба и земље, да је Он Господ живих и мртвих, јер је Он заповедио небу и спустио Илију, јер је дао знак земљи и васкрсао Мојсеја.

Извео их је на гору да би им показао да је Он Син Божији, од Оца рођени пре свих векова, Који се у последња времена оваплотио од Дјеве и родио на само Њему познат начин, бесемено и Неизрециво, очувавши Њену девственост неоскрнављеном. Тамо , где то хоће Бог, побеђује се природа. У саму утробу Дјеве уселио се Бог - Логос, и огањ Његовог божанства није спалио удове девственог тела, него их је очувао током девет месеци. Уселио се у саму утробу Дјеве, не гнушајући се пропадљивости природе. Из ње је потекао оваплоћени Бог, да би нас спасао.

Извео их је на гору да би им показао славу божанства и да би им открио да је Он - Искупитељ Израиљев, као што је и објавио кроз пророке, а да се не би саблазнили о Њега видевши Његово добровољно страдање какво је, Својом човечијом природом, требало да претрпи због нас. Наиме, они су Га знали као човека, и нису разумели да је Он Бог. Знали су Га као Сина Маријиног, као човека који заједно са њима живи у свету. На гори им је омогућио да схвате да је Он Син Божији и Бог. Видели су да Он једе и пије, да се замара и одмара, да се плаши и да излива зној. Све је то доликовало људској природи а не божанству. Због тога их и изводи на гору, да би га Отац прогласио Сином и показао им да је Он уистину Син Божији и Бог.

Извео их је на гору, и пре Својих страдања показао им Своје царство, Своју силу пре Своје смрти, Своју славу пре Свог понижења, Своју част пре Свог срамоћења, да би они, када Га Јевреји буду ухапсили и распели, знали да он то не трпи услед немоћи него по Свом благовољењу и добровољно, ради спасења света. Извео их је на гору и показао им славу Свог божанства пре Свог васкрсења, да би, кад устане из мртвих, у тој слави Своје божанствене природе, они знали да Он ту славу није добио за Свој труд, као онај којем је та слава потребна, него да Му је слава припадала пре свих векова, са Оцем и код Оца, као што је Он и рекао, полазећи на добровољно страдање: Прослави Ти Мене, Оче, у Тебе Самога, славом коју имадох у Тебе пре него свет постаде (Јн. 17, 5).

Тако је апостолима на гори показао ову славу Свог божанства, невидљиву и скривену у човечијој природи. Они су видели да Његово лице блиста као муња, и да су Његове хаљине беле као светлост. Ученици су видели два сунца: једно на небу, оно уобичајено, и друго, сасвим неуобичајено; једно - које су они видели и које је са свода обасјавало свет, и друго, које је само њима открило Своје лице. Показао је да су Његове хаљине блиставе као светлост, јер је из целог Његовог тела истицала слава Његовог божанства, јер је у свим његовим удовима блистала Његова светлост. Није се, дакле, догодило као код Мојсеја да само површина тела заблиста светлошћу, него се из Њега изливала слава Његовог божанства, из Њега је исходила светлост и у Њему се усредсређивала, није прелазила са Њега на било шта друго, напуштајући Га при том. Она му није долазила са стране да би Га украсила и Он њу није позајмио. Међутим, Он им није показао сву пучину Своје славе, него ју је показао само у оној мери, у којој су то могле да поднесу зенице њихових очију.

И гле, јавише им се Мојсеј и Илија, који с Њим говораху (Мт. 17, 3). Њихова беседа с Њим изгледала је овако: они су Му заблагодарили што су се Његовим доласком испуниле њихове речи, као и речи свих пророка. Поклонили су Му се због спасења које је сатворио свету, односно људском роду, и зато што је на делу испунио тајну коју су они описивали.

У том узлажењу на гору била је велика радост пророка и апостола. Радовали су се пророци, видевши Његову човечију природу, коју нису познавали. Радовали су се и апостоли, гледајући славу Његовог божанства, коју нису разумели. Затим су чули глас Оца како сведочи о Сину и на основу тога познали су Његово очовечење, које њима није било јасно. Упоредо са Очевим гласом, у то их је уверавала и слава Његовог тела, потичући од божанства које је непроменљиво и несливено сједињено с њим. Сведочанство ове тројице запечаћено је Очевим гласом, а такође и Мојсејем и Илијом, који су пред Њим стајали као слуге.

Гледали су једни друге - пророци апостоле, а апостоли пророке. Видели су тамо једни друге - предводници Старог завета предводнике Новог завета. Свети Мојсеј је видео освећеног Симона. Очев повереник видео је повереника Сина. Један је пресекао море, да би народ прошао између таласа. Други је постављао сеницу, да би саградио цркву. Девственик Старог завета угледао је девственика Новог завета, односно, Илија је видео Јована; онај, који је сео у огњену кочију, видео је оног, који је почивао на Учитељевим грудима. На тај начин је гора постала праобраз Цркве и омогућила нам да схватимо да је Он - Дароватељ и једног и другог завета: један је садржао Његове тајне, а други је открио славу Његових дела. Петар је рекао: Господе, добро нам је овде бити (Мт. 17, 4). Шта то говориш, Симоне? Ако останемо овде, како ћемо онда испунити речи пророка? Ко ће запечатити савете проповедника? Ако овде останемо, на коме ће се испунити оно што је речено: Прободоше руке Моје и ноге Моје (Пс. 21, 17)? На кога ће се односити следеће: Разделише одећу Моју међу собом, и за хаљину Моју бацаху коцку (Пс. 21; 19). На коме ће се савршити ово: Дадоше Ми за храну моју жуч, и у жеђи мојој напојише ме оцтом (Пс. 68, 22). Ако овде останемо, ко ће поцепати Адамову обвезницу? Ко ће отплатити његов дуг? Ко ће на њему обновити одећу славе? Ако овде останемо, како да се збуде све оно, о чему сам ти говорио? Како да сазидамо Цркву? Како да од Мене добијеш кључеве Царства небеског? Кога ћеш свезивати? Кога ћеш разрешавати? Ако овде останемо, неће се испунити ништа од онога, што су предсказали пророци.

Петар је рекао и ово: Ако хоћеш да начинимо овде три сенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији (Мт. 17, 4). Симон је послат да сазида Цркву у свету а овде, на гори, подиже сенице, јер још увек на човечији начин посматра Исуса, и поставља Га упоредо са Мојсејем и Илијом. Господ му је одмах показао да Му није потребна његова сеница, јер је Он његовим очевима у пустињи пуних четрдесет година творио сеницу од облака. И док је он још говорио, облак сјајан заклони их (ст. 5). Видиш ли, Симоне, ову сеницу, која је устројена без напора, сеницу која заклања жегу, а не ствара сенку, сеницу, која је слична муњи и светлости?

Док су се ученици дивили, из облака се зачуо Очев глас, говорећи: Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи, Њега послушајте. Након што се зачуо Очев глас, Мојсеј се вратио на своје место, Илија на своје, а апостоли су пали ничице. Исус је остао сам, јер се на Њему једном испунио Очев глас. Пророци су отишли а апостоли су пали на земљу, јер се није на њима испунио Очев глас: Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи, Њега послушајте! Отац их је учио да је Мојсејев домострој испуњен, и да су они дужни да слушају Сина, будући да је Мојсеј, као слуга, говорио оно што му је било заповеђено и проповедао оно, што му је било речено. Тако су говорили сви пророци, док није дошао Онај, Који је надање народа (1. Мојс. 49, 10) односно Исус, Који је Син а не слуга, Господар а не роб, Владар а не потчињени, Законодавац а не покорни закону. Према божанственој природи, Он је Син Мој љубљени. Оно, што апостолима још није било јасно, Отац им је открио на гори: Сушти открива Суштог, Отац објављује Сина. Зачувши тај глас, апостоли су пали ничице, јер је тај гром био страшан. Од Његовог гласа потресла се земља, и они су пали ничице. Тај глас им је показао да је Отац близу, а Син их је позвао Својим гласом и подигао их. Као што их је Очев глас оборио, глас Сина их је подигао силом Свог божанства, које се настанило у самом Његовом телу, неизменљиво се с њим сјединивши, због чега божанство и тело нераздељено и несливено обитавају у једној Ипостаси и у једном Лицу. Он није, као Мојсеј, био блиставе спољашњости, него је као Бог блистао славом. Код Мојсеја је површина лица била прекривена блистањем, док је Исус у читавом Свом телу блистао славом Свог божанства као што сунце блиста својим лучама.

Отац је рекао: Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи, Њега послушајте. Говорио је о Сину, неразлученом од Његове славе, јер су Отац, Син и Свети Дух једна природа, једна сила, једна суштина и једно царство. И Марија Га је називала Сином, али по човечијем телу Његовог божанства, неодлученог од славе. Један је Бог, Који се јавио у свету. Његова слава је обзнањивала Његову божанствену природу, која је од Оца, док је тело обзнањивало људску природу, која је од Марије. Обе ове природе су се сјединиле и спојиле у једној Ипостаси. Онај, ко буде раздељивао (раздвајао) Његове природе, биће раздвојен од Његовог царства, а онај, који их буде сливао, биће лишен Његовог живота. Онај, ко пориче да је Марија родила Бога, неће видети славу Његовог божанства. Онај, ко буде порицао да је Он носио безгрешно тело, неће добити спасење и живот, који се дарују кроз Његово тело. Сама Његова дела сведоче а Његове божанствене силе поучавају све разборите да је Он истинити Бог. Његова страдања показују да је Он и истинити човек.

Ако се они, који су слабог разума, не увере у то, понеће због тога страшну казну у Његовом страшном дану. Ако Он није тело, зашто се онда уопште помиње Марија? Ако Он није Бог, кога онда Гаврило назива својим Господом? Ако није тело, ко је онда лежао у јаслама? Ако није Бог, кога су славили ангели што су сишли са небеса? Ако није тело, ко је онда повијен у пелене? Ако није Бог, коме су се поклонили пастири? Ако није тело, кога је онда Јосиф обрезао? Ако није Бог, у чију се част на небу појавила звезда? Ако није тело, кога је Марија хранила својим млеком? Ако није Бог, коме су мудраци донели дарове? Ако није тело, кога је Симеон носио у наручју? Ако није Бог, коме је говорио: отпушташ слугу Свога? Ако није тело, са ким је Јосиф побегао у Египат? Ако није Бог, на коме су се испуниле речи пророка: Из Египта дозвах Сина Својега (Ос. 11, 1)? Ако није тело, кога је Јован крстио? Ако није Бог, коме је Отац са неба говорио: Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи? Ако није тело, како је огладнео и ожеднео у пустињи? Ако није Бог, коме су служили ангели? Ако није тело, ко је био позван на свадбу у Кани галилејској? Ако није Бог, ко је онда воду претворио у вино? Ако није тело, у чије су руке били положени хлебови? Ако није Бог, ко је у пустињи са пет хлебова и две рибе нахранио хиљаде људи, не рачунајући жене и децу? Ако није тело, ко је спавао на лађи? Ако није Бог, ко је запретио ветровима и мору? Ако није тело, с ким је обедовао Симон фарисеј? Ако није Бог, ко је грешници опростио прегрешења? Ако није тело, ко је седео поред извора, уморивши се од пута? Ако није Бог, ко је Самарјанки дао живу воду и разобличио је да има пет мужева? Ако није тело, ко је носио људску одећу? Ако није Бог, ко је творио чуда? Ако није тело, ко је пљунуо на земљу и начинио блато? Ако није Бог, ко је блатом подарио вид слепим очима? Ако није тело, ко је плакао на Лазаревом гробу? Ако није Бог, ко је четвородневном мртвацу заповеднички рекао да изађе из гроба? Ако није тело, ко је јахао на магарету? Ако није Бог, коме су у сусрет са славом хрлиле гомиле народа? Ако није тело, кога су Јевреји ухапсили? Ако није Бог, ко је заповедио да падну ничице? Ако није тело, кога су шамарали? Ако није Бог, ко је исцелио и поново вратио на место ухо, које је Петар одсекао? Ако није тело, ко је поднео да му пљују у лице? Ако није Бог, ко је апостолима дунуо у лице Духа Светога? Ако није тело, кога су извели Пилату да Му суди? Ако није Бог, ко је у сну уплашио Пилатову жену? Ако није тело, коме су војници свукли одећу и поделили је? Ако није Бог, зашто се приликом распећа помрачило сунце? Ако није тело, ко је онда распет на крсту? Ако није Бог, ко је из темеља потресао земљу? Ако није тело, чије су руке и ноге клиновима приковане за крст? Ако није Бог, зашто се поцепала завеса, развалило камење и отворили се гробови? Ако није тело, ко је узвикнуо на крсту: Боже Мој, Боже Мој, зашто си ме оставио? Ако није Бог, ко је рекао: Опрости им, Оче, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34). Ако није тело, ко је с разбојницима разапет на крст? Ако није Бог, ко је рекао разбојнику: Данас ћеш са Мном бити у рају? Ако није тело, коме су давали жуч и оцат? Ако није Бог, од чијег је гласа задрхтао ад? Ако није тело, чија су ребра била прободена копљем, тако да је потекла крв и вода? Ако није Бог, ко је срушио врата ада и покидао окове, на чију су заповест изашли закључани мртваци? Ако није тело, кога су апостоли видели у гробу? Ако није Бог, како је изашао иза затворених врата? Ако није тело, коме је Тома опипао ране од клинова на рукама и рану од копља на ребрима? Ако није Бог, коме је Тома ускликнуо: Господ мој и Бог мој (Јн. 20, 28)? Ако није тело, ко је јео на Тиверијадском језеру? Ако није Бог, на чију се заповест напунила мрежа? Ако није тело, кога су апостоли и ангели видели да се вазноси на небо? Ако није Бог, због кога се отворило небо, коме су се са трепетом поклониле силе, коме се обратио Отац: Седи Мени с десне стране (Јевр. 1, 13), као што и Давид каже: Рече Господ Господу мојему: Седи Мени с десне стране (Пс. 109, 1), итд. Ако није и Бог и човек, лажно је наше спасење, а лажна су и предсказања пророка.

Пророци су, међутим, живели у истини, и њихова сведочанства нису лажна. Оно што им је било заповеђено, то је Дух Свети и говорио кроз њих. Због тога нас је и непорочни Јован, који је био наслоњен на Учитељево наручје, богословствујући у свом Еванђељу, поучио говорећи: У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог. Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало. И Логос иостаде тело, и настани се међу нама... (Јн. 1, 1,3,14). Онај, Који је од Бога, Бог Логос, јединородни Син од Оца, једносуштни Оцу, Сушти од Суштог, превечни Логос неизрециво рођени од Оца без мајке, пре свих векова, Он Сам се у последње дане рађа од кћери човечије, од Марије Дјеве, без оца, рађа се оваплоћени Бог, поневши од ње позајмљено тело и поставши човек који није био, остајући при том Бог који је свагда био, да би спасао свет. Он је Христос, Син Божији, јединородни од Оца и јединородни од Мајке.

Једнога истог исповедамо и као савршеног Бога и као савршеног човека, у две природе, ипостасно или лично сједињене, које се познају нераздељено, несливено и непроменљиво, као Оног Који се обукао у тело, оживљено словесном и умном душом, Који је у свему, осим у греху, постао сличан нама, подложнима страдању. Један исти је и небески и земаљски, временски и вечан, са почетком и беспочетан, безвремени и подложан времену, створени и нестворени, страдалан и бесмртан, Бог и човек, и у једном и у другом савршен, један у две природе и удвоје један.

Једно је лице Отац, једно је лице Син, једно је лице Дух Свети; једно је божанство, једна сила и једно царство у три лица или у три ипостаси. Тако славимо Свету Јединицу у Тројици, и Свету Тројицу у Јединици. Након што је Отац обзнанио са неба: Ово је Син Мој љубљени, Њега послушајте, то је прихватила света васељенска Божија Црква. У име Свете Тројице она крштава за живот вечни, Њу прославља са подједнаком чашћу, Њу исповеда нераздељено и неразлучно, Њој се непогрешиво поклања, Њу исповеда и прославља. Тој триипостасној Јединици - Оцу, Сину и Светоме Духу доликују слава, благодарење, част, сила и величанство, сада и увек и у векове векова. Амин.

Текст преузет из књиге: Свети Јефрем Сиријски, ОГЊЕНИ СТУБ, Образ Светачки, Београд, 2003.


 


FACEBOOK
ДОНАЦИЈЕ

Помаже Бог добри и честити роде!

Саборни храм Светог кнеза Лазара и косовских јунака у Вишеграду - Андрићграду углавном је завршен што се тиче спољашњих радова. Сад предстоје унутрашњи радови и опремање храма потребним богослужбеним предметима и књигама. Искрено говорећи, црквени сакрални предмети нису јефтини. На нама је да храм, који је храм свих нас, опремимо лијепо и свечано, баш као што је таква и честита српска душа. Свјесни смо и тога да Вам се новац свуда тражи, али и знамо да Господ искрен дар награђује стоструко и на многе начине само Њему познате.
Храмови су увек били слика једног народа и увек се народ уграђивао у храм кроз разне видове помоћи, као што је то и овде случај. И то је добро, јер он онда постаје спона која нас веже и за Цркву и за Бога и ми се осећамо дијелом тога храма коме смо дали свој допринос.
Молба за донаторство није увек захвалан посао, али наш народ кад је у питању Црква – зна то да разумије! Тешко је у мало речи објаснити све, ал' ми се разумијемо!

Са Божијим благословом, свештеник Средоје Андрић,
старешина храма Св. Кнеза Лазара


Погледајте донације

Упутства за приложнике