Вишеградски Дечани Андрићград Храм у Вишеграду Храм у Вишеградској Бањи Храм у Блацама Спомен капела у Старом Броду

Цвети - Улазак Господа у Јерусалим - 2015.

Велики празник данас славимо и то "велики" понављамо често скоро сваког празника па ће се неко запитати: како то сваки празник велики, сваки празник највећи? А то је зато што у Цркви нашој светој сваки празник, сваки догађај није бесмислен. Сваки празник који прослављамо није само присјећање и оживљавање сјећања на дане Христовог живота на земљи, него ти празници тичу се и нас и вежу нас за Христа. Они и нама нешто говоре... Говорећи онда пред свој улазак у Јерусалим праведном Лазару: Устани, изађи напоље! – тако говори Христос и нама данас: Устани, изађи напоље – Васкрсни! Зато је и празник који смо јуче славили васкрсење Лазарево, сведочанство нама да ће нас Христос васкрснути – јер ко може да васкрсне мртвога који у гробу лежи четири дана и чије се тјело распада, како пише у Јеванђељу, него само Христос, истинити Бог и човјек, уједно Богочовјек!? Зато је и јучерашњи, али и данашњи Празник велики. Они су повезани и када би их раздвојили не би схватили нпр: одкуда одједном толика маса људи да у Јерусалиму дочекује Христа? То би и у данашње време кад имамо разноврсне медије и средства комуницирања било права сензација. Празник Цвјети, или свечани Христов улазак у Јерусалим данас - јесте плод јучерашњег догађаја и васкрсавања праведног Лазара у Витанији. Та вијест о васкрсењу Лазара толико се брзо пронијела кроз народ да су они већ сутрадан у Јерусалиму на улицама са цвјећем дочекивали Христа и клицали му: Осана! Благословен који долази у име Господње! Ту радост дочека Спаситељевог и ми данас осјећамо, јер се ближе дани када ће Христос кроз муке и распеће, крст и страдање доњети нам Васкрсење. Нема васкрсења без страдања, нити спасења, а да се олако задобија. И сав овај пост што постимо – то је најскромнији и најмањи дар што дарујемо за сопствено васкрсење. Жртва нашег поста не може се поредити са голготском жртвом Христовом, али наш мали скромни дар треба да буде дар љубави, дар од срца и свјесно даривање, а не неко натезање и пренемагање. Као што је и Христос знао да га у Јерусалиму очекује страдање, а био је без греха, тако и ми православни знамо да ако хоћемо са Христом у Царство небеско, морамо проћи кроз страдање. На Литургији често пјевамо пјесму, али на светој тајни Крштења још чешће - пјесму која у преводу на српски гласи: Ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте! То значи да сви ми који смо се крстили, који смо постали Његови следбеници и ученици... – обукли смо се у Христа, поистоветили смо се са њим, постали смо мали Христоси спремни да поднесемо мала страдања - која су мала у односу на Његова, али нама због слабости велика и често превелика. Ово све говорим зато што сви треба да будемо свјесни, ми који смо православни, да у животу ма какве нас муке снађу треба да будемо јаки и истрајни и да свој крст изнесемо до краја, јер ко претрпи до краја тај ће се спасти. Велики је напор када нешто тешко носимо а нема никога да нам помогне. Али зато је ту Христос – непобедива сила која носи терет и немоћи наше и слабости наше. Али зато је ту Црква заједница хришћана да нешто од тог терета узме и брат мој, а ја ћу мало његовог и тако ћемо лакше носити, подњети страдања – па ће нас Христос васкрснути и настанити у Царство своје.
Нека би данашњи Христов улазак у Јерусалим био и улазак Христов у срца наша, па да и ми као и Он дочекамо зору неизрециве васкршње радости којој смо из дана у дан све ближи – Господу се помолимо! Њему нека је слава и хвала у векове векова – Амин!

јереј Средоје Андрић


 


FACEBOOK
ДОНАЦИЈЕ

Помаже Бог добри и честити роде!

Саборни храм Светог кнеза Лазара и косовских јунака у Вишеграду - Андрићграду углавном је завршен што се тиче спољашњих радова. Сад предстоје унутрашњи радови и опремање храма потребним богослужбеним предметима и књигама. Искрено говорећи, црквени сакрални предмети нису јефтини. На нама је да храм, који је храм свих нас, опремимо лијепо и свечано, баш као што је таква и честита српска душа. Свјесни смо и тога да Вам се новац свуда тражи, али и знамо да Господ искрен дар награђује стоструко и на многе начине само Њему познате.
Храмови су увек били слика једног народа и увек се народ уграђивао у храм кроз разне видове помоћи, као што је то и овде случај. И то је добро, јер он онда постаје спона која нас веже и за Цркву и за Бога и ми се осећамо дијелом тога храма коме смо дали свој допринос.
Молба за донаторство није увек захвалан посао, али наш народ кад је у питању Црква – зна то да разумије! Тешко је у мало речи објаснити све, ал' ми се разумијемо!

Са Божијим благословом, свештеник Средоје Андрић,
старешина храма Св. Кнеза Лазара


Погледајте донације

Упутства за приложнике