Вишеградски Дечани Андрићград Храм у Вишеграду Храм у Вишеградској Бањи Храм у Блацама Спомен капела у Старом Броду

Исцељење капетановог слуге – Недеља четврта по Духовима

У име Оца и Сина и Светога Духа!
Ево данас на овој служби коју служимо за спас рода и прослављање Бога чули смо и речи живота вечног то јесте Јеванђеље – ту радосну вест да се Бог оваплотио и постао човек и да је пострадао и васкрсао како би и ми са Њим васкрснули и живот вечни наследили.

У данашњем Јеванђељу у ком се каже да је Христос само на реч исцелио слугу капетановог, по ко зна који пут видимо љубав Христову према човеку, али не само човеку који припада истој заједници или народу ком је припадао и Христос – него сасвим другом човеку који долази из реда римљана, али који у љубави, без обзира што је друге вере, гради заједницу са Христом и са својим слугом бринући се за његово оздрављење. Он каже: Ја нисам Христе достојан да ти мени незнабошцу уђеш у дом, али ја знам да само и на реч твоју, јер волиш све људе – оздравиће слуга мој! И оздрави слуга његов у тај час! А Христос се окрену и рече: Заиста вам кажем ни у Израиљу толике вјере не нађох. И кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјести за трпезу са Аврамом, Исаком и Јаковом у царству небеском, а синови царства изгнаће се у таму најкрајњу, онде ће бити плач и шкргут зуба! Христос ово каже онима који су знали и читали Писма и који су очекивали да по предизпозицији они би требали бити ти који ће са лакоћом ући у царство небеско. Да - они све знају, али слабо вјерују... Знање не спашава, оно често надима – како каже Ап. Павле – али вера ће спасити и оне за које мислимо да су незнабожци и невјерници, али који по савести живе, градећи љубав са свима. Спасиће их вера у Христа и тај осећај недостојности који је имао капетан кад је рекао: Нисам ја Христе достојан да уђеш под кров мој, него само реци реч и оздравиће слуга мој!
Ми стално у цркви говоримо о вери, о неким правилима како треба веровати, како треба живети, препуштамо се философирању и надмудривању, покушавамо да изнађемо најбољи начин и најбољи пут за спасење, па читамо како би више знали...али једини прави пут за који није потребна нека философија је пут љубави и заједнице.

Чини ми се да се та заједница коју Црква треба да оствари и на коју је позвана да остварује – остварује само једним делом. На питање који је то дио? Ми ћемо рећи, па ми смо заједница јер се сједињујемо са Богом причешћујући се Његовим телом и Његовом крвљу, сви заједно из једне чаше! Сједињујемо се са Христом у причешћу, а како се сједињујемо са братом или сестром који ево до нас скоро сваке недеље стоје раме уз раме на литургији? Како се ми то сједињујемо међусобно и по чему неко може рећи да се сједињујемо, а камо ли да смо се сјединили? Између онога на што Црква позива и између оног што дакле видимио у стварности и реалности постоји раскорак, постоји јаз, нешто недостаје у том ланцу, а очито да је ту било... нешто нас раздваја, нешто нас дели... Чим изађемо из светог храма разиђемо се без речи, свак на своју страну и обавезу, свак на своју муку или своју радост. Мени ту нешто много битно недостаје, а то је да литургијска заједница настави свој живот и изван зидина цркве. То је задатак Цркве и њен највећи изазов у савременом свету, да сведочи и пројављује не привидну, него стварну заједницу свих са Богом и свих нас међусобно. Нешто се променило у животу Цркве кроз историју, а што је опет утицало поред других фактора да смо се некако и разјединили, постали смо само своји, све смо некако приватизовали и у своје уске кругове свели. А како? Ево нпр. овако... Света тајна Крштења није био приватни свети чин једне породице или фамилије, него је то био саборни чин, дан кад се радовала цела црквена заједница јер добија новог члана и тајна крштења вршила се су саставу свете Литургије и сви су се радовали. Света тајна венчања такође је била саборни чин... Данас су то све фамилијарно-пријатељски скупови где свештеник обави обред, а остали верници буду неми и далеки посматрачи тог некадашњег саборног чина. Како променити и изменити ту праксу, односно како оживотворити и ту Богом дану радост са Литургије - коју надам се да сви осјетите – како је сачувати и пројавити и ван зидова Цркве – то је велики задатак не само цркве и њене јерархије, него и свих нас заједно који једном Богу служимо и једном и истом Богу се молимо под нашим црквеним сводовима и о томе треба да размислимо.

Нека би Христос свима нама надоместио мањак вјере и мањак љубави, па да се бар ако не својом вјером, спасимо вјером и молитвом нашег ближњег, а да је и то могуће сведок нам је слуга капетанов из данашњег Јеванђеља који се спасио вјером свога господара. Тако се и ми молимо господару Господу нашем, да спаси и нас слабе и нејаке и уведе у Царство небеско. Њему се надамо и Њему славу узносимо у све векове векова – Амин!
______________
јереј Средоје Андрић


 


FACEBOOK
ДОНАЦИЈЕ

Помаже Бог добри и честити роде!

Саборни храм Светог кнеза Лазара и косовских јунака у Вишеграду - Андрићграду углавном је завршен што се тиче спољашњих радова. Сад предстоје унутрашњи радови и опремање храма потребним богослужбеним предметима и књигама. Искрено говорећи, црквени сакрални предмети нису јефтини. На нама је да храм, који је храм свих нас, опремимо лијепо и свечано, баш као што је таква и честита српска душа. Свјесни смо и тога да Вам се новац свуда тражи, али и знамо да Господ искрен дар награђује стоструко и на многе начине само Њему познате.
Храмови су увек били слика једног народа и увек се народ уграђивао у храм кроз разне видове помоћи, као што је то и овде случај. И то је добро, јер он онда постаје спона која нас веже и за Цркву и за Бога и ми се осећамо дијелом тога храма коме смо дали свој допринос.
Молба за донаторство није увек захвалан посао, али наш народ кад је у питању Црква – зна то да разумије! Тешко је у мало речи објаснити све, ал' ми се разумијемо!

Са Божијим благословом, свештеник Средоје Андрић,
старешина храма Св. Кнеза Лазара


Погледајте донације

Упутства за приложнике