Вишеградски Дечани Андрићград Храм у Вишеграду Храм у Вишеградској Бањи Храм у Блацама Спомен капела у Старом Броду

Беседа на празник Преподобне мати Ангелине српске

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, једни другима и у Христу који нас сједињује у заједницу – Цркву своју... Мени је ево припала част да на овај велики дан за овај народ, за овај храм и ово мјесто, а поред старије браће која су овде, прозборим неколико ријечи на овој служби светој, а поводом славе храма преподобне мати Ангелине. Захваљујем се куму - оцу Младену на позиву и вама домаћинима ове цркве, јер Црква без народа није Црква, то је зидина о којој нема ко да брине. Зато су многе наше цркве, вјерски споменици културе а не цркве, и на жалост зидине које сведоче да је на том и том мјесту живјела некада заједница људи, српска заједница која је вјеровала у Христа и Њему се у тој цркви молила. Али овде на овом мјесту – постоји заједница, постоји ова материјална грађевина и што је још битније – постоји духовна која јој претходи – а то сте ви, народ који прославља и Бога моли. Зато је свака наша црква коју градимо позив и обавеза, не само да се у њој молимо - него да се рађамо и умножавамо и духовно јачамо, да нам цркве не би биле само пусте и напуштене зидине, него живи Богочовечански организам. И зато сте ви данас домаћини, јер сте уградили себе у овај храм, неко радом, неко прилогом, неко иконом, неко земљом, неко лијепом ријечју која је данас скупоцјена, јер је у дефициту, али што је најбитније, уградили сте љубав, вјеру и жртву дајући од себе за све, за заједницу и за многе. Од себе сте откинули и у овај храм уградили и зато сам рекао да сте ви данас домаћини ове светковине. Наше храмове – често ћете чути - подизали су владари, царице, деспоти и племићи, али све је то подигао наш народ, што директно – што индиректно.

Једна од таквих наших племкиња била је и Св. Ангелина, а коју наш народ прозва мати, засигурно из разлога јер је о свом роду бринула као мајка о својој дјеци. Из њеног животописа просијава љубав према Христу, Цркви Његовој и своме народу и само таква љубав, драга браћо и сестре, пројављује је као свету и преподобну. Љубав је дакле та круна врлина која нас чини људима и саобразним Богу, заповјест над заповјестима упућена сваком човеку на овој планети. Наши свети су нам даровани, не само да своје муке, њиховим молитвама блажимо, нити да се њима само дивимо, нити да их искориштавамо и експлоатишемо, него да покушамо својим животом, свакако уз Божију помоћ, досегнути мјеру Благодати која је на њима почивала и која и данас почива. Морамо се учити да са Христом свакодневно не тргујемо и не трампимо свесно радећи оно што не ваља кад нама користи, нудећи му касније заузврат дарове Јудиног раскајања а не искреног покајања. Наш живот треба да буде поштен и искрен, да Христа волимо не због плате и награде, него да га волимо као дјецу своју и више од своје дјеце, јер и дјецу своју волимо и око њих се трудимо и жртвујемо иако нас она зато не плаћају. У љубави једни према другима да чекамо Христа и крај живота нашег, у заједници и слози, а не у подјелама овоземаљским разбијајући Тијело Христово - Тјело онога који пострада да би ми били једно. Не распињимо Христа свакодневно - на то нас позивају наши свети.

У Јеванђељу, које читасмо и чусмо драга браћо и сестре, а не случајно данас на празник Свете Ангелине, Христос нас позива говорећи: "Стражите и бдите, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човечији доћи". Шта нам то Христос тиме жели рећи, чему нас научити Спаситељ света? Па будите спремни, каже нам, будите као запете пушке, будите врлинама потковани да би добре дарове увек и сваког часа били спремни да изнесете пред Христа, пред Женика који долази ненајављено и изненада. Ово је прича о доласку Господњем и дјелује страшно и сурово. Бити позван на свадбу а остати иза затворених врата уноси страх у срца наша, јер ми смо некако навикли да се у милост Божију надамо и више но што би требало, заборављајући да је Господ уједно и милостив али и праведан судија. Ми смо дужни да проповедамо и сведочимо Бога који љуби и милује, али и Бога који нас грди кад грешимо и суди по правди. А то је потребно да се не унинамо у свакодневници, неко да као војници Христови бијемо битке за спасење. Да смо несавршени сви - јесмо, и ја први као свештеник, и цјело свештенство и народ...., као што пјева Свети Николај Жички у својој "Небеској литургији" - али да се препуштамо случајности - мислећи "лако ћемо ми то", "средићемо некако", "смислићемо нешто" као што имамо обичај, е то неће код Христа моћи. Да не будемо као луде дјевојке које чуше да Женик иде, али и у то мало времена што им оста, не стигоше да смисле ништа паметно како би нашле уља за свјетиљку... Једноставно - било је касно. Изненадио их је, иако знани, изненадни Његов долазак. И каже се у Јеванђељу за свих десет дјевојака: "А будући да женик закасни, задремаше све и поспаше", што ће рећи да ниједна није била савршена и потпуно спремна, али неке су биле паметне па су на време мислиле, док су друге, оне луде мислиле "ма лако ћемо" или уопште и нису мислиле док се није појавио.

Требамо дакле бити спремни, јер свадбена радост, то Царство Божије коме се надамо , засигурно ће доћи. Не одређујмо када ће бити, као што неки одређују, него стражимо и бдијмо, јер прави хришћанин и војник Христов живи у садашњости -а трајно гледа и очекује тај будући сусрет са Христом у вечности.
Још једном да кажем: Нека је свима данас срећан и благословен празник преподобне мати Ангелине и слава храма. Радујем се нашем молитвеном сусрету и сабрању и да још много година, ако Бог да, у миру, слози и љубави - светиња нас ова окупља. Амин!

јереј Средоје Андрић 12. август 2016.


 


FACEBOOK
ДОНАЦИЈЕ

Помаже Бог добри и честити роде!

Саборни храм Светог кнеза Лазара и косовских јунака у Вишеграду - Андрићграду углавном је завршен што се тиче спољашњих радова. Сад предстоје унутрашњи радови и опремање храма потребним богослужбеним предметима и књигама. Искрено говорећи, црквени сакрални предмети нису јефтини. На нама је да храм, који је храм свих нас, опремимо лијепо и свечано, баш као што је таква и честита српска душа. Свјесни смо и тога да Вам се новац свуда тражи, али и знамо да Господ искрен дар награђује стоструко и на многе начине само Њему познате.
Храмови су увек били слика једног народа и увек се народ уграђивао у храм кроз разне видове помоћи, као што је то и овде случај. И то је добро, јер он онда постаје спона која нас веже и за Цркву и за Бога и ми се осећамо дијелом тога храма коме смо дали свој допринос.
Молба за донаторство није увек захвалан посао, али наш народ кад је у питању Црква – зна то да разумије! Тешко је у мало речи објаснити све, ал' ми се разумијемо!

Са Божијим благословом, свештеник Средоје Андрић,
старешина храма Св. Кнеза Лазара


Погледајте донације

Упутства за приложнике