Вишеградски Дечани Андрићград Храм у Вишеграду Храм у Вишеградској Бањи Храм у Блацама Спомен капела у Старом Броду

Зшто ретко идем у цркву

Наслов оригинала: ПОЧЕМУ Я РЕДКО ХОЖУ В ЦЕРКОВЬ
Писац: свештеник Глеб Грозовский

Мноштво крштених људи у Русији нема представу о заједничком богослужењу и не буду у Цркви на недељној служби. Но може ли човек, сматрати себе православним, а не живети у црквеној заједници и не причешћивати се Светим Тајнама?
Покушајмо одговорити на ово питање. Слава Господу, Русија се данас полако, али истрајно враћа православној вери, један за другим подижу се храмови и на празничне дане они се испуњују народом... aли зашто долазити недељом у цркву на литургију и учествовати у њој?
То је друго значајно питање на које треба дати одговор. Колико људи разумије смисао свакодневног учествовања у литургији? Засад, веома мало! И сваки обично налази неки свој сопствени разлог, објашњавајући, због чега њега у недељни дан нема на богослужењу.
Учествовати у литургији - значи живети једном породицом и то није само хришћанска обавеза човека, који сматра себе православним, већ неопходна потреба његове душе. Зато што када волиш људе, тада тежиш за јединством с њима. То јединство с Богом и браћом и сестрама по вери происходи у цркви. Понекад можете да чујете ову молбу: „Оче, ми желимо појединачно крстити дете“, тј. одвојено од осталих хришћана –вероватно зато што остале не третирају као браћу и сестре.
У нормалним односима, муж и жена живе заједно, воле једно друго, заједно носе терет породичног живота, не зато што су обавезни то да раде, већ зато што они воле једно друго и не може бити другачије. Мало је називати се мужем, а само повремено бринути о својој породици, испуњавајући одређене обавезе. То је апсурдно. Али тако се дешава и са хришћанским обавезама. Мало је рећи: „Ја сам православац“ или „Господе Исусе, ја те волим”, потребно је делом потврдити своје речи, Али, у исто време, ја волим Бога, не зато што сам дужан да га волим, већ зато што само у њему видим смисао постојања, само с Њим могу бити срећан! Није довољно изговорити: „Мама, ја те волим”, потребно је делима показати своју љубав. Господ је рекао: Ако ме волите, вршите моје заповести ( Јован, глава 14, стих 15 ).
Хајде да размишљамо о разлозима због којих људи не учествују у верским службама.

1. Не верујем у Бога

Такви људи себе називају атеистима. Реч атеизам на грчком језику значи одрицање Бога. То јест, атеизам је веровање да Бог не постоји. Атеиста не иде у цркву управо због одрицања Бога. Често, такви људи су били крштени у детињству, али нису им објаснили у чему је суштина хришћанства. Или су слабо упућени у то, јер родитељи често замољавају људе, просто блиских рођака или пријатеља да буду кумови њихове деце, без оклевања колико ти људи дубоко верују и да ли им могу помоћи придобити веру.
Занимљиво је да у души атеисте често живи сазнање, да Творац неба и земље постоји, али је само веровати у Њега - лоше. Једном у једној совјетској школи, учитељица је покушала да убеди децу, да нема Бога.
- Децо, рекла је она, Бога нема!
- Разумели?
- Разумели!
- Е, хвала Богу!

Заиста, зашто одрицати Тога, Кога нема? И зашто треба потискивати, слати у логоре, убијати оне који имају православне погледе на свет и проповедају љубав према људима? Испоставља се да, Православна Црква са својом правдом смета људима да спокојно греше и живе по страстима и увек ће бити гоњена светом, који лежи у злу. Милиони људи су мучени до смрти само за веровање да Бог постоји.
Понекад се могу чути такви аргументи атеиста као нпр. Бога нема, јер Њега нико никад није видео. Или: Не треба веровати у Бога, наука је доказала да Он не постоји. Гагарин је био у космосу и Бога тамо није видео. У принципу човек је постао од мајмуна, а свет је настао случајно. Доктор је извршио операцију мозга и ум тамо није видео и није закључио: „Када ум није видљив, значи да га нема”. А теорија, односно Дарвинова хипотеза у школском програму, генерално, звучи као научна чињеница. И људи су спремни да верују у теорију и докажу њену истинитост упркос свом њеном неуспеху. Било коју теорему или предмет, који се предају у школи, дете прихвата на вери, као поверење у учитеља и ако оно лично никада није видело, али строго верује учитељу. Верује. Сећам се, професор богословља А.И. Осипов је причао о томе како се дечак вратио из школе и рекао својим родитељима, да нема Бога и да је свет настао случајно. Отац, у раним јутарњим часовима на асфалту је нацртао геометријске фигуре. Када се дечак пробудио и питао оца о фигурама, отац му је рекао, да су настале случајно као и земља и сунце и вода. Дечаку је било очигледно да аутор цртежа постоји, али то није могао доказати, јер он није видео како се то догодило. Ми нисмо видели како је створен свет, али ми тврдимо да је он настао случајно! Нема доказа али је јака вера и гвоздена логика. Па чак и данас, у XXI веку, постоје неки људи који тврде да се то десило само по себи, без разлога из постојећег хаоса. Стиче се утисак да ови људи имају ум, али немају разум.
Мудри цар Давид, који је живео 1500. година п.н.е назвао је атеизам безумљем: “Рече безумник у срцу свом; нема Бога“(Псалам 14, стих 1). Како се овде сложити са херојем производа „Срце пса” - професором Преображенским, изјављујући да, колапс почиње у глави? И онда се питамо зашто је код нас низак наталитет, зашто толико зависника, толико разрушених породица, толико различитих злочина, убистава? Зато што ако Бога нема, онда је све дозвољено! То је наводио Фјодор Михајловић Достојевски, непосредно пре него што је атеизам у Русији почео да уништава друштвено ткиво. Уосталом, зашто би требало поштовати нека правила морала? Живи за себе, узми све од живота, не размишљај о души, живот је и тако кратак. То је оно што се данас намеће ученицима, студентима, као и целом Руском друштву. Зар је томе учио Христос и зар о томе проповеда Црква? Црква каже; будите милосрдни, саосећајни, верни, искрени... Али говорити о томе у школама се данас не може, ни у ком случају, јер одједном тиме кршимо права оних који не желе да живе онако како позива Православна Црква.
Може бити, Црква је одвојена од државе, али није одвојена од човека. Русија је увек била духовно моћна држава захваљујући ПРАВОСЛАВЉУ, што потврћује читава историја Русије. Довољно је да се присетимо кнеза Владимира, који је крстио Русију, Александра Невског, Димитрија Донског, Сергија Радоњежског, адмирала Ушакова и многих других православних хришћана, лидера и обичних грађана. И ако желимо да поново живимо у духовно снажној држави и да је градимо не на страдањима наших суграђана, онда је време да се запитамо, зашто ми градимо и подижемо храмове. Да би их поново уништили или претворили у спортске терене, фабрике или складишта?
Наравно, вера може да се одржава у души човека чак и онда када је храм уништен и оскрнављен. И поставља се питање: зашто су потребни храмови који вековима стоје у Русији? Зашто је души људској мало своје „кућне” вере, шта она налази у Дому Божијем? Упркос разним гоњењима и ратовима, људи су увек долазили у храмове на заједничку молитву где су од Бога добијали благодат кроз Свете Тајне, духовно јачајући, обогаћујући се и исцељујући се; добијали подршку у немоћи, мир, љубав и наду вечног живота. Међутим, данас већина људи не учествује у заједничким богослужењима, јер им у породици нису објаснили, шта је храм - то је место окупљања хришћана са Богом. А ако дете одраста у атеистичкој породици или уопште нема породице? Како ће оно сазнати о томе, да учестовање у литургији, исповест и причешћивање - да је то велика потреба тела и душе.
Човек није само материјално тело. У њему је дух, морални принцип. И ако тело хранимо, а дух не - онда се духовно-морално језгро руши. Данас медији - кроз промоцију зачараног живота и недостатка вредности - формирају личност неспособну за озбиљне породичне односе.
Зашто не можемо говорити више о доброти, верности, пријатељству, љубави, чистоти људских односа? А да, тиме ћемо нарушити права оних који бирају зло. И онда се питамо; шта нам се дешава и како да се заустави разврат и кршење моралних принципа? И када Православна Црква покуша да помогне држави да заустави такво ширење у друштву, њој кажу: „Црква је одвојена од државе” и под окриљем закона, настављају да креирају безакоње.
Ми се чудимо томе, шта се дешава са нашом децом, не пружајући им моралну алтернативу. Као...дете кад одрасте, само ће изабрати. Извините, али из чега изабрати? Из онога што види на ТВ-у? Ограничити „дијалог са плавим екраном” није увек могуће, ако је дете препуштено само себи. Мајке немају времена за образовање своје деце. Једна је ствар родити дете, а сасвим друга – васпитати га. Ко се склања од васпитања деце, он обично каже; кад одрасте – нек изабере. А деца највећи део времена проводе на улици, где цвета пијанство, вулгарност, наркоманија, равнодушност према хулиганству, пушењу, крађа, малтретирање над слабијим и тд.

2. Сујеверје, страх, неписменост, гласине, неодлучност, разочарење...

У наслову овог дела концепта, за многе су добри разлози, који воде до сумње у истинитост Православне вере. И заиста, ако неки од крштених људи, који себе називају православним хришћанима, верују да греси могу бити пренети, да се грехом може „заразити” као грипом, зашто долазити у Цркву? Многи твдоглаво верују да наводно родбина покојника, не може да носи ковчег покојника, јер самим тим приближава своју сопствену смрт. И таквих је примера много! Због таквих сујеверја и гласина, рађа се страх. Плаче потреба за овим „хришћанима”, који не знају шта је суштина хришћанства. А ко ће објаснити, ко ће помоћи? Чини се да је потребно долазити у храм, али како ако ти ништа не знаш – не знаш где треба да стојиш, шта треба да радиш? Питати је незгодно, сви су заузети. И тада се код људи рађа психолошка баријера, упркос чињеници, да је књижевност сада веома приступачна. Приђеш за савет или само из радозналости ка следбеницима који уче о љубазности, а као одговор, у најбољем случају, добијеш љут изглед. Зашто су само неке православне бакице у љубави (љубазне) по том питању...свештеници понекад.... Тако да је некад лакше наћи одговор у књизи. Шта више, нису све парохије и свештенослужитељи теолошки образовани. Иначе, скоро све Цркве у нашем времену могу да добију основно теолошко образовање у учионици за катихизис ( у преводу са грчког “катихизација“ - усмено слушање вере) .
Врло често чујете и огорчено жаљење: “Погледај каква аута имају ти дебели, похлепни и непристојни свештеници! А бизнис у храму? Колико код њих само те свеће коштају, а колико књиге и иконе. Крштење – толико, венчање – толико....“
Дгуги осуђују не тако строго материјалистички. За њих су важнији духовни разлози, који им недопуштају у храм. Зашто деца умиру? Где је био ваш Бог, када сам ја био болестан?
Списак питања може се наставити. Покушајте одговорити по реду.

* * *
Што се тиче похлепе и бруталности, коју можда и посматрамо у храмовима, то је лични грех свакога, и свако има свој сопствени. Али грубост доктора или медицинског персонала - није разлог да се не добије лечење од болести. У Цркви не ходају анђели, већ исто тако слаби људи изложени страстима, који се боре против греха, превазилажења искушења, понекад постају такви као Свети Никола, Блажена Ксенија и Серафим Саровски. Жеља имати ауто сама по себи није лоша, али када прераста у страст имати најскупљи аутомобил, то је грех. Ако свештеник има скуп аутомобил, то не значи да је он сањао о њему или га купио од своје плате. Још једна ствар, тај скупи аутомобил, могао би се продати и купити јефтинији, а разлику потрошити у корист друштва. Али као и сви – и свештеник такође – чини сам избор.
Црква је увек постојала кроз добровољне прилоге. И ако свештенику поклоне аутомобил, онда ће благочестивом човеку бити драго за њега, неће бити љубоморан и осуђивати. А ко позавиди и жели да осуди – тај ће увек наћи повод. Не смемо заборавити колико је дужности код свештеника, на колико много разноудаљених места је дужан успети, колико људи је дужан посетити. Без аутомобила то је просто немогуће, што и разумеју црквени добротвори, чинећи такве поклоне.
У једној од својих беседа, црквени мисионар ђакон Андреј Курајев говори, како је у младости, када је био богослов посетио Св. Тројице – Сергијеву Лавру и одмах је тамо видео веома дебелог монаха. Ето какво је Православље – помислио је он. А монах погледавши на младића, осмехнуо се. Ето – ето! Ја у младости у себи осудих једног дебелог монаха, а Господ ме је тим и наградио. „Не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростиће вам се” (Јеванђеље по Луки, глава 6. стих 37.). Јесмо ли ми православни само на речима или и на делима?
Многи људи пројављујући се крштенима, у храм долазе, не зато да би учествовали у Св.Тајнама, већ да би запалили свећу. Навешћемо пример.
Улази у храм жена, широко се крсти три пута и говори:
- Ја не долазим често у храм, али ми је потребно да се помолим за сина, да би положио испит.
- Коме ћете се ту помолити?
Одговарају јој.
- Богу.
- Каквом Богу? Којој икони свећу прислужити?
Простије је искупити се, него ући у суштину паравославне вере. Овако човек је дошао, помолио се и отишао, а потребно је слушати Слово Божије које се чује у храму, живети по њему, исправљати се, борити се са својим навикама и страстима. Наравно, лакше је одати се пороку, него постом и молитвом га искоренити. Наведимо још један пример.
Један веома здрав човек се хвалио пред свештеником:
- Ја сам тако силан да могу арматуру савити.
- Добро – говори свештеник – почнимо од цигарете...
А неки говоре: Ја никога нисам убио, нисам крао, немам грехова... Великих грехова може и да не буде. Али прљаве мрље на белој кошуљи – довољно показују да она није у потпуности чиста. А с’ друге стране, ако се у тој кошуљи седи у тамном простору, она се неће баш показати тако прљавом.

Одлучио човек да испуни заповест Новога Завета и почео је да редовно прима причешће, почео да слуша оно што читају и певају у цркви – а онда он схвата, да ништа не разуме. И каже: Ако би превели службу с' црквенословенског језика на руски, тада би све било разумљиво. Парадокс! Деца у школи уче стране језике и слушају родни црквенословенски језик... Испоставило се да је „ What is your name” јасније него речи “Помолимся о властех, воинстве и народе ея”.
Онај који редовно долази на сваку службу, хтео не хтео, почиње да памти оно што чује и ако улаже мали напор, почиње и да разуме текст. Дакле, сви ти изговори – представљају још један разлог не долажења на службу. Истина, понекад се дешава да певају и читају, тако да се ништа не чује и не разуме. Овде је проблем у нама – Цркве и свештенства, једних је проблем артикулација, у других тих глас, у трећих и једно и друго, али чак и ако поставите микрофоне у свакој Цркви – црквенословенски текст неће бити од овог јаснији.
Зашто? Зато што, не читајући Свето Писмо, тешко је разумети смисао богослужења. Прочитати фантастичну причу о Хари Потеру, која је четири пута дебља од Библије, је лако и време се нађе, а читати Књигу над Књигама – нема се времена и није јасно и незанимљиво је, чак и када узмемо дечију Библију где је све јасно. А када питаш кума какве су његове обавезе према крштеном, нећеш чути у одговор, да он узима на себе одговорност, не само да се моли за дете, већ и да га доводи у храм, објашњавајући му смисао православне вере, и што је најважније – научити га хришћански живети.
Сада, о такозваном „бизнису”. С једне стране, како се благодат може купити новцем? Јасно је да је благодат Духа Светога немогуће проценити у новцу! С друге стране, све што је у храму подложно је трошењу и дотраје. Нажалост, не знају сви крштени, да је у предреволуционарној Русији сваки члан велике православне породице, десетину својих прихода, давао Цркви. За исхрану, хор, свештенство, на издавачку образовану активност, стварање сиротишта, установе за стални и привремени смештај деце, за склоништа за слепе, глуве, на поправке, на изградњу итд. Па чак и данас им је потребан новац и обнова порушених храмова, порези итд. Када се ово разуме онда је јасан натпис на чаши „ Прилог за Храм“. Свако даје како хоће и може. Међутим, успотављање цене, ја се надам да је привремено. Апостоли су живели од њиховог рада и проповедања. Слично томе и свештеници.У много случајева они не само служе, него и исхрањују дечије домове, сиротишта, посећују затворенике, као суштински психолози и педагози. Ако је свештенику дошао човек и питао га да га крсти бесплатно, свештеник је дужан да помогне. Али, чак и код најсиромашнијег човека увек постоји нешто чиме може да заблагодари или подари. У Јеванђељу постоји пример: „Погледавши пак горе, видје богате гдје стављају прилоге своје у ризницу храма. А видје и једну сироту удовицу како меће ондје двије лепте. И рече: Заиста вам кажем, ова сиромашна удовица метну више од свијх, јер сви ови ставише на дар Богу од сувишка свога, а она од сиротиње своје метну сву имовину своју што имаше“( Јеванђеље од Луке 21 глава, од 1-4 стиха).
Рецимо, теби недостаје новац да купиш свећу, а желиш да је поставиш и помолиш се. Шта радити? – Прво – немаш новца, не купуј свећу. Само се помоли. Господ ће и без свеће чути молитву. Господ каже; „ Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к' њему и вечераћу с' њим, и он самном“ ( Откровење Јованово 3. глава, 20. стих.). Ако постоји жеља да заблагодариш Богу – заблагодари, да нешто замолиш – замоли – да жртвујеш – жртвуј. Главно је у жртви – твоја жеља и деловање. И ако је неко угасио твоју свећу пре времена, то не значи да Бог неће примити твоју жртву. Или ако си написао цедуљицу за здравље или упокојење, а свештеник није прочитао на глас, то не значи да твоја лична молитва није услишена.


Жртва је Богу Дух скрушен; срце скрушено и смерно Бог неће одбацити ( Псалам Давидов 50, стих 19). Смисао Православља није у свећама или просто у молитви, већ у јединству са Христом, сином Божијим, кроз Свету Тајну Причешћа. Свако се моли и муслимани и јевреји и секташи, али само у православљу је могуће, не просто разговарати са Богом (молити се), већ бити с Њим у потпуном јединству, причешћивати се. Таквим животом у заједници са Богом кроз Исуса Христа, човек се уподобљава Њему примајући од Њега љубав, мир, радост, стрпљивост, благост, милост... Ни у једној религији нема тога, да је Створитељ добровољно примио мучење, и дао Свој живот за Своје створење. Господ Наш Исус Христос, не речима, већ делом открива своју љубав према нама. При томе неки говоре: „ Није важно у кога верујеш, Бог је један”. Сами просудите. За нас је Христос - Бог, за муслимане - само пророк, а не Бог, а за јевреје још горе - лажни пророк! Ево вам разлике....
У XX веку масовних репресија, богоборци су уништавали храмове, убијали многе хришћане, које је Црква касније канонизовала за светитеље. Историја има тенденцију да се понавља и веома је страшно мислити о томе да новоизграђени храмови могу бити поново разрушени од стране наше необразоване деце и унука. Па, у крајњем случају, претварани у нешто „више корисно”. Као и до револуције, Црква се доживљавала као место за извршење обреда и људи су чешће долазили у Цркву само да би крстили, венчали...као и данас. Извршење обреда за многе је нажалост, најважније. Веровати у Бога или веровати у обред, су две различите ствари.
Према речима оца Андреја Лобасхинскога, међу онима који себе називају православним хришћанима, постоје три групе:
1. Активни парохијани који имају неки степен верског знања, црквену позицију, адекватну њиховом понашању и духовном животу. Ова група није бројна.
2. Парохијани, који имају веома мало знања о цркви, али имају веру. На основу њихове црквене и духовне неписмености, ова група је највише духовно угрожена, јер је склона ангажовању у различитим маргиналним токовима. Међу таквим парохијанима своју активност врше разни лажни пророци који утичу на црквене расколе и поделе.
3. И највећа група је оних чија вера нема позитиван садржај, ни у духовном ни у канонском ни у догматском смислу. Тамо цветају разне врсте сујеверја, људи сматрајући себе црквеним, сами себе обмањују. Говоре... За људе је разумљиво - они нису савршени, али како Бог? Зашто је Он тако суров, зашто допушта смрт невине деце?
Ово питање још увек узбуђује оне који нису прочитали одговор у Светом писму.
Свето Писмо, као и наш свакодневни живот, говори нам да заиста живимо у суровом свету. И ако би у овом злом свету пуноћа доминације припадала Богу, онда би било оправдано оптужити га за окрутности. Али није све тако! У овом свету влада грех са свим плодовима своје владавине, свих врста непогода, болести и смрти. Зато ми свакодневно читамо молитву Господњу „Оче наш” и у њој се молимо: Да се свети Име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља твоја као Небу тако и на Земљи. Да, на небу се свети Име Божије и воља Божија се испуњава, тамо је - Царство Божије. Али овде, у овом модерном свету, ми то не видимо. Име Божије се хули, воља Божија се не осећа и влада грех, чији је отац сатана. И у тај грешни и зли свет је дошао Бог да би спасао њега и све његове становнике. Апостол Павле је, видећи зло света у којем смрт влада, најпре у очајању узвикнуо: Несрећан човек сам! Ко ће ме изабвити од ове смрти? – а онда произноси благодарност Богу: Захваљујем Богу за Исуса Христа, Господа нашега! У Исусу Христу, Сину Божијем, отркрило се људима Свето Име Божије, кроз Њега нам је пришло Царсво Божије, у Њему је испуњена воља Божија за вечни живот за све нас. Нама остаје да се кроз Крштење и Причешће сјединимо са Христом по Духу Светоме. У томе је суштина наше вере и хришћанства. Бог је љубав, он не убија - Он спасава!
Бог је дао човеку не само вечни живот, већ и слободу, која се може користити на различите начине. Бог не одлучује да убије - већ човек! Стога Господ, без кршења слободе воље, допушта смрт, знајући да после привременог живота почиње вечан и срећан живот. Или вечна смрт – ко шта изабере.
Глупо је кривити Бога за своје грешке. Дете је ударио аутомобил. Ко је крив? Бог или човек који не поштује ограничење брзине? Али за неверника - то је крај, а за дете - то је почетак, рођење у живот вечни, можда га спасе од неке врсте непоправљивог зла на земљи. Нашу болест и непосредну смрт, Господ ће преобразити у вечни живот.
Постоји веома добра мудра прича.
Расправљају се два близанца - ембриона у утроби мајке има ли живота после рођења.
Невјерујући близанац пита вјерујућег: Да ли верујеш у живот после рођења?
Вјерујући близанац: Да, наравно! Сигуран сам да постоји живот после рођења. Ми смо ту да постанeмо довољно јаки и спремни за оно што нас чека касније.
Невјерујући: То је глупост! Никаквог живота после рођења не може бити. Можеш ли ти замислити какав би тај живот могао изгледати?
Вјерујући: Ја не знам тачно, али верујем да ће бити више светла и да ћемо ми можда сами ходати и јести својим устима.
Невјерујући: Својим устима?
Вјерујући: Да, ја сам сигуран да је то могуће. Све ће бити само мало другачије. То је могуће замислити.
Невјерујући: Али отуда се нико никад није вратио! Живот се просто завршава порођајем. И уопште, живот је један велики бол у мраку.
Вјерујући: Не, то није тако! Ја не знам тачно како ће изгледати наш живот после рођења, али у сваком случају, видећемо маму, и она ће се побринути о нама.
Невјерујући: Маму? Ти вјерујеш у маму? А где се она налази?
Вјерујући: Она је свуда око нас, ми у њој живимо и захваљујући њој крећемо се и живимо, без ње ми једноставно не би могли постојати.
Невјерујући: То је највећа глупост! Нико никада није видео никакву маму, и зато је очигледно да ње једноставно уопште нема.
Вјерујући: Знаш, када се све смири, може се чути и осетити, како она милује наш свет. Чврсто верујем да наш прави живот почиње тек после рођења. А ти?
Хајде да направимо прави закључак из ове приче. Може ли се налазити у утроби своје мајке и не веровати у њено постојање? – може! Али ако ти ниси видео, то не значи да то не постоји. Ако не видите сунце, које се налази иза облака, то не значи да не постоји. Ако вам кажу, да постоји живот после смрти, да је Христос живео међу људима, који је разлог да се не верује?
Не веровати у живот после порођаја је исти као и не веровати у живот после смрти. Добро је о томе рекао философ Б. Паскал: “Ако верујем у живот после смрти, и то се покаже истина - ја не губим ништа, а ако не верујем, онда губим све“. Али наша вера треба да буде уверена - плод поверења у Бога. У супротном, хришћанство није дело несебичне љубави, а наводно, води у рај. Као, ја сам теби свећу прислужио Господе, а ти мени грехове опрости или здравље дај! Или се дешава овако... Ја се молим, осећам се лоше, а мене Бог не чује.....са овим примером се такође може повезати прича.
Једном човек, умирући, видео је читав свој живот у виду трагова одштампаних на песку. Али поред његових трагова - још нечији трагови. И у оне дане када је било посебно тешко, могли су се видети трагови само једне особе. Онда се у неверици обраћа Господу: “Зашто, Господе, у те дане, када је мени било посебно тешко, Ти си ме остављао“! A Бог је одговорио; „ Сине мој, у те дане, ја сам те узео у руке“.
Човеку је потребно да се определи: или ја волим Бога, у чије име сам се крстио и живим по његовим заповестима, или ја само кажем да га волим, а живим по својим принципима. Неопходан је избор и одлучност, а одлучност само и недостаје. Али овде се отркива још много других разлога, који не дају човеку да иде у Цркву.

превод са руског - Душан Андрић

наставиће се...


 


FACEBOOK
ДОНАЦИЈЕ

Помаже Бог добри и честити роде!

Саборни храм Светог кнеза Лазара и косовских јунака у Вишеграду - Андрићграду углавном је завршен што се тиче спољашњих радова. Сад предстоје унутрашњи радови и опремање храма потребним богослужбеним предметима и књигама. Искрено говорећи, црквени сакрални предмети нису јефтини. На нама је да храм, који је храм свих нас, опремимо лијепо и свечано, баш као што је таква и честита српска душа. Свјесни смо и тога да Вам се новац свуда тражи, али и знамо да Господ искрен дар награђује стоструко и на многе начине само Њему познате.
Храмови су увек били слика једног народа и увек се народ уграђивао у храм кроз разне видове помоћи, као што је то и овде случај. И то је добро, јер он онда постаје спона која нас веже и за Цркву и за Бога и ми се осећамо дијелом тога храма коме смо дали свој допринос.
Молба за донаторство није увек захвалан посао, али наш народ кад је у питању Црква – зна то да разумије! Тешко је у мало речи објаснити све, ал' ми се разумијемо!

Са Божијим благословом, свештеник Средоје Андрић,
старешина храма Св. Кнеза Лазара


Погледајте донације

Упутства за приложнике