Вишеградски Дечани Андрићград Храм у Вишеграду Храм у Вишеградској Бањи Храм у Блацама Спомен капела у Старом Броду

Против псовке

Размишљајући о чему да кажем неколико речи, а да то буде свима на
корист, сетих се теме која ми је често у подсвести – а како и не би била кад се свакодневно опомињем на њу, а то је тема о псовању или боље речено проповед и апел, позив на бојкот псовке…

Чусмо ево сада речи Светог Писма… И оно нам доноси своју поуку! Али проповед не мора увек бити везана за недељну јеванђелску тему иако је свака проповед у суштини јевађелска, јер уколико у проповеди има и најмање добра или позива на добро, она мора бити јеванђелска пошто корен сваког добра има своје место у Јеванђељу! Некада је потребно проговорити мало другачије, опуштеније а да то буде прецизније и много јасније него говорити све некако изокола па да то свак тумачи на свој начин!

Зато данас хоћу да кажем неколико речи о псовању које је код нас срба заступљеније него код иједног другог народа! Ми и кад хоћемо да искажемо неку лепу и радосну вест – не можемо то без псовке, а да не говорим ако треба неког да наружимо – е ту баш немамо границе! Сметају нам и отац и мајка и туђи очеви и туђе мајке, сметају нам браћа, сестре, смета нам и живот и сунце које нас греје… А то је све неко несретно приметио па је у кодекс српског псовања додао и додаје што вулгарније псовке – просто се такмичећи са неким својим истомишљеницима ко ће црњу псовку осмислити! Не бира се ни место где се псује, ни пред ким се псује а то и није толико битно, јер ако се човек не стиди и не боји Бога и себе, што би се стидио псовати пред дедом, оцем, пријатељем и свештеником… Псовање је непоштовање Бога и себе, па тек онда непоштовање онога кога псујемо! Једноставно – данашњи србин нема стида ни пред Богом ни пред људима а један св. Отац је рекао: Где нема стида – ту нема наде за врлину! А то је толико ружно и некултурно и велики је грех – па ако хоћемо да кажемо и европски – то је још увек и нецивилизовано а срећа па је још увек нецивилизовано! Ово кажем због тога што данас многе лоше ствари којих смо се некад стидели – у овом времену постају нормалне па чак и популарне! Просто је невероватно колико смо оглувили и отупили на сопствено цензурисање и речи и дела а да не говорим мисли… Псовке се чују на улици у друштву! Псује се најсветије име Божије! Псују Онога који „небо у облаке повија“, који је створио и небо и земљу! Онога који нам је дао и оца и мајку и брата и сестру, који нам даје ваздух који дишемо и земљу по којој ходимо! Он нам живот дао а ми псујемо живот!- куд ћеш веће хуле на Бога и Духа Светога!? Псујемо свакодневно и Он нас трпи а нек нам се једном нешто лоше деси питамо га у љутњи: Зашто мене Боже – шта ти ја скривих? Желим са овим речима да укажем на један велики српски колективни грех – и не само на грех – него и на недостатак културе и личног васпитања! Љутња је нешто што је природно и својствено човеку, али и љутити се може на много културнији и Богу приступачнији начин! Кад би се више љутили сами на себе, мање би се љутили на друге! Али ми псујемо и кад нисмо љути! Псујемо и кад смо срећни и радосни – кад нас Бог нечим
обрадује – ми га опсујемо! Апсурдно – али истинито!

Сви ми то знамо и свесни смо овога о чему говорим али хајде да послушамо светог Оца који каже: Укротите свој језик и укротили сте
најљућу звер! Хајде да се потрудимо и позовемо на остварење ове светоотачке мисли! Да се више цензуришемо како би Богу били и ближи и милији и као народ и као појединци! Да нам Христос буде узор и помоћник на том путу духовног узрастања и избацивања псовке и из уста и из срца! Њему, Спаситељу нашем, слава и хвала у
векове – Амин!

јереј Средоје Андрић 28. фебруар 2010.


 


FACEBOOK
ДОНАЦИЈЕ

Помаже Бог добри и честити роде!

Саборни храм Светог кнеза Лазара и косовских јунака у Вишеграду - Андрићграду углавном је завршен што се тиче спољашњих радова. Сад предстоје унутрашњи радови и опремање храма потребним богослужбеним предметима и књигама. Искрено говорећи, црквени сакрални предмети нису јефтини. На нама је да храм, који је храм свих нас, опремимо лијепо и свечано, баш као што је таква и честита српска душа. Свјесни смо и тога да Вам се новац свуда тражи, али и знамо да Господ искрен дар награђује стоструко и на многе начине само Њему познате.
Храмови су увек били слика једног народа и увек се народ уграђивао у храм кроз разне видове помоћи, као што је то и овде случај. И то је добро, јер он онда постаје спона која нас веже и за Цркву и за Бога и ми се осећамо дијелом тога храма коме смо дали свој допринос.
Молба за донаторство није увек захвалан посао, али наш народ кад је у питању Црква – зна то да разумије! Тешко је у мало речи објаснити све, ал' ми се разумијемо!

Са Божијим благословом, свештеник Средоје Андрић,
старешина храма Св. Кнеза Лазара


Погледајте донације

Упутства за приложнике