Вишеградски Дечани Андрићград Храм у Вишеграду Храм у Вишеградској Бањи Храм у Блацама Спомен капела у Старом Броду

Недеља двадесетшеста по Духовима

Пошто се налазимо у данима поста и покајања ево неколико речи у славу Божију а на нашу духовну корист! Размишљајући о Светој тајни Причешћа и о сопственом причешћивању сви смо свјесни да се за тај Свети чин треба што боље припремити како би у своје тјело смјестили Тјело Христа Бога! Када домаћин куће очекује неког најављеног госта он припрема дочек и отклања сваки недостатак у дому своме како би у сјају, љепоти и чистоти прихватио пријатеља свога… он ће бити и отићи али ће опет доћи јер блистави и чисти дом и отворена душа пријатељска учиниће да се у том дому осећа као у дому свом. Када овако прихватамо и спремно дочекујемо госта земаљског каква ли тек припрема треба за Госта Небеског и наднебеског, свепречистог Христа блиставог, чије је лице светлије од сунца а хаљине беље од сњега!? Како очистити своју душу и тјело како би Христос сјединивши се са нама у нашем тјелу заувек остао боравећи у њему? Начин да се дође до таквог стања душе и тјела јесу пост и покајање као две траке једног пута који води у Царство небеско!

Данас смо ево изашли пред Христа да принесемо дарове своје: прочишћено тјело и очишћену душу! Нема чисте душе без истинског покајања! Христос је рекао: тражите и даће вам се, молите и опростиће вам се! Али није довољно само да молимо Бога да нам опрости ако брата или пријатеља нисмо замолили да нам опрости за увреду коју смо му нањели! Некако нам је свима тешко да изговоримо те рајске речи: Опрости брате или сестро опрости! А то је гордост коју слабо ко исповеда а сви је имамо и много је опасна и она нам затвара сва врата улаза у Рај! Нема истинског покајања ако имамо и трунку гордости! Такво покајање је лагање себе и неуспели покушај лагања Бога! То би вам изгледало као кад би рекли пријатељу: Опрости ми, а у њедра сами себи дошапнули: Опет ћу ја то теби исто тако! То треба да имамо на уму кад се спремамо за Свето причешће да будемо измирени са сваким човеком! Свима нам је лакше тражити опроштај од Бога него од људи јер Бог је љубав а сваки човек није љубав и неће да опрости лако! А нема опроштаја од Бога ако није дошао опроштај од човека кога смо увредили!

+ + + + +

Друго што желим да нагласим! Свештеник који вас иповеда је слуга Бога живога по власти која му је дана! Сви ви који се исповедате не исповедате се свештенику него свезнајућем Богу који зна не само ваша дела него и мисли срца вашег! Свако ко мисли да ће скривши неки грех пред свештеником примити Причешће на своју корист – преварио се! Свештенику се може затајити ал пред Богом не! Причешће ће таквима бити – не на корист него на осуду вечну! Не говоримо ми вама ово због нас самих – него због вас који се причешћујете да вас незнање не би одвело у још већи понор греха! Заиста много тога не знамо али је за похвалу и свако интересовање за сједињење са Христом! У храм долазимо да би се причестили али и да би научили како се причестити и како се исповедати јер се пред Христом нећемо оправдати изговором да нешто нисмо знали, него ћемо и одговарати због тога што смо могли а нисмо хтели да сазнамо и да научимо! Свест хришћана треба подићи на тај ниво да су свесни и да знају шта је грех јер како ће га исповедати ако не знају да је то грех!? А поприлично ми се чини да знамо шта је грех али због оне опаке болести коју малопре помињах – гордости – не желимо да признамо своје погрешке и сагрешења и тиме негирамо и сопствену грешност! Свако ко дође на исповест а каже да се не осећа грешним – он не само да се и није исповедио него је и на самој исповести сагрешио! Онде где је требао да се покаје – он се погордио!

И ово треба да се зна!

Сви они који воде бригу о свом духовном животу и свакодневно преиспитују се и посте читав пост тјелом и духом треба да приступе причешћу – не једном, него сваке литургије уколико немају неки грех који су начинили у међувремену а који нису исповедали! Уколико су начинили неки грех који оптерећује њихову савест – исповедаће га и посаветовати се са свештеником око примања Свете тајне причешћа! Зашто се ми причешћујемо само 2-3-4 пута годишње кад можемо то учинити сваке литургије? Зато што нам је тешко да читав пост и читав живот живимо на једном вишем моралном нивоу! Задовољимо се са седам дана поста и мислимо да је то довољно а није! Па чак и то једва некако испостимо! Правило је и пожељно је да се причестимо што више пута у току године!

+ + + + +

Видевши овако пун храм хришћана који су изашли у сусрет Христу радујемо се сви скупа! Има нас доста по броју ал дал нас има по квалитету? Зар не би овако наш храм требао да изгледа сваке недеље, сваког празника, а не само првих недеља неког поста? Све је добро док вас свештеник пита где сте били недељом и празником док се литургијска песма узносила Оцу небеском? Али кад вас Христос буде питао: где си био и шта си радио за време бескрвне литургијске жртве? Е тад ће нам бити касно!

Нисам песимиста по питању нашег моралног живота и моралног напретка али треба још доста да научимо како би наша вера имала ослонац и како би знали што и због чега се причешћујемо, што се крстимо, што се вјенчавамо, што исповедамо и миропомазујемо… Нека нам Христос Господ кога данас примамо на том духовном путу узрастања буде путеводитељ, просветитељ, помоћник и заштитник! Њему слава и хвала у векове – Амин!

јереј Средоје Андрић


 


FACEBOOK
ДОНАЦИЈЕ

Помаже Бог добри и честити роде!

Саборни храм Светог кнеза Лазара и косовских јунака у Вишеграду - Андрићграду углавном је завршен што се тиче спољашњих радова. Сад предстоје унутрашњи радови и опремање храма потребним богослужбеним предметима и књигама. Искрено говорећи, црквени сакрални предмети нису јефтини. На нама је да храм, који је храм свих нас, опремимо лијепо и свечано, баш као што је таква и честита српска душа. Свјесни смо и тога да Вам се новац свуда тражи, али и знамо да Господ искрен дар награђује стоструко и на многе начине само Њему познате.
Храмови су увек били слика једног народа и увек се народ уграђивао у храм кроз разне видове помоћи, као што је то и овде случај. И то је добро, јер он онда постаје спона која нас веже и за Цркву и за Бога и ми се осећамо дијелом тога храма коме смо дали свој допринос.
Молба за донаторство није увек захвалан посао, али наш народ кад је у питању Црква – зна то да разумије! Тешко је у мало речи објаснити све, ал' ми се разумијемо!

Са Божијим благословом, свештеник Средоје Андрић,
старешина храма Св. Кнеза Лазара


Погледајте донације

Упутства за приложнике